Rešiti kriminalistički slučaj a ne napustiti sobu?

Jaka stvar. Radio je to još Šarl Ogist Dipen, Gugl: prvi detektiv na svetu, tvorevina Edgara Alana Poa, i to još u, Gugl: devetnaestom veku. Njemu su bile dovoljne dnevne novine da složi kockice, a zamislite samo koliko je uzak bio njegov protok informacija. Dobro, stvari su se zakomplikovale od tada.

Osim toga, ako ćemo pravo, ja jesam napuštao sobu. Išao sam virtuelno svuda, radio bukvalno svašta, svako s veba mi je bio dobar drug. Manje-više.

Da se predstavim. Aj Verdana, net-detektiv.

Aj, kao „ja“ (i). I kao „oko“ (eye). Verdana, kao moj omiljeni font. Internet detektiv, kao ono što najbolje radim. Primećujem što drugima promiče.

I ne zovem se stvarno tako, ali pravo ime mi je još gore. Ovo je samo moj Alias, Alter Ego, Avatar. Svevideće oko, to sam ja.

Valjam li čemu?

Pogodite ko je pronašao dijamant Koh-i-nor kada je otuđen od Britanske kraljevske porodice, prvi put od Gugl: 1877. godine. Originalne nacrte za ZX Spektrum ser Klajva Sinklera. Ko je sprečio da na i-beju završe (korišćene) gaćice Britni Spirs.

Sve to neizašavši iz sobe. Interkativnost je moj posao.

Ništa me ne sprečava da izađem iz sobe, mogu da je napustim kad god hoću, ali zašto izaći iz fazona? Ja sam nova generacija „detektiva iz fotelje“. Jedine tapete držim na kompu. Osim toga, u poslednje vreme mi ružno škripe kolena, ne smem da ih opterećujem bez preke potrebe.

Sve mi je ionako nadohvat ruke. Plaćam karticom, dostavljaju mi namirnice iz prodavnice na kuću. Ne zanimaju me ljudi sa ulice, niti ja njih. Jedina osoba koju sam zapazio u kupovini – dok sam još išao u kupovinu – bila je prodavačica cveća sa ugla. Namigivala mi je i pokazivala druge znake da želi da se upozna, ali sam ih ignorisao. Suviše je rizično, nepoznato, minirano potencijalnim bagovima. Ništa ne sme da bude komplikovano.

A i šta će mi cveće?

Na poslu trenutno ne rešavam nekakav raskošni slučaj ubistva, pozdravio vas Dipen, samo treba da pronađem jednu ženu i otkrijem njen identitet. Za to na raspolaganju imam neophodne dve informacije, kao i obično dobijene u mejlu.

Jedna je njeno korisničko ime. Nije mnogo.

Druga je njena slika – još manje. Jeste na fotografiji gola golcata, prvoklasna golotinja kakvu retko viđate čak i u najvećem rasadniku golotinje od nastanka sveta, ali zato na fotki nema glavu. Savršeno se dopunjujemo, bezglava konjanica i ja: telo seks-bombe plus glavudža, u fotelji.

Uzbuđen pred novi slučaj?

Moj drajv je hard. Imam dovoljno memorije RAM. Protok, debeo. U sobi štimung ne pravi dim od cigareta, nego jonizator vazduha. Umesto šešira, naoružan kapom za razmišljanje sa propelerom, dobujem ćevapima po tastaturi.

Komp zadovoljno krlja. Potraga počinje.

 

PRIJAVI SE.

Ušetala je u moj sajbersvet napadno, ali graciozno, i raširila se njime poput virusa. Nije prošlo mnogo a već sam je smestio na volpejper, skrinsejver i u mobilni.

Posle deset sati aktivnog njuškanja, otkrio sam:

Njena najpoznatija fotka prvi put se pojavila na Flikeru. Ista slika zavladala je forumima engleskog govornog područja na temama o seksu. U početku, bila je samo još jedna luda riba sa smelim avatarom.

Predstavlja se kao DD.

Gugl: Derdevil. Možda, pravi je nebojša, diskutant kome niko ne može da dohaka. Kladio bih se, međutim, da se pre odnosi na korpe grudnjaka, Gugl: evropsko E; veličina 32, 90-92 cm opsega leđa. Kada poseduješ takve atribute, ljudi obraćaju pažnju na ono šta imaš da kažeš. Sve je u sisama.

Logovala se sa različitih servera, u različita vremena, nisam uspevao da suzim lokaciju. Dok sam se bavio uzaludnim digitalnim pešačenjem, isplivavale su nove fotografije, isto zmijsko telo, čitave galerije obeležene sada već dvocifrenim rednim brojevima. I nikad glava.

Inboks mi se punio novim mejlovima sa istim zadatkom.

Svi su želeli da nađem DD.

 

PRIJAVI SE.

Ko je Misteriozna devojka? Gugl: pesma Roja Orbisona i grupe Yeah Yeah Yeahs. Mase su prvo pokušale da prokljuve same, na mreži niko ništa ne plaća dok apsolutno ne mora; kod netovske populacije, međutim, koncentracija brzo popušta, uteha za moždanu impotenciju traži se u pornografiji ili pucačini (dođe mu na isto), a težak manualni rad prepušta se ovakvima kao što sam ja. Prvo što vam upadne u oko na svakom sajtu jeste baner sa svevidećim okom Aja Verdane, net-detektiva. Strpljiv, da prostite, kao slon. I jednako velik.

Dok se nije pojavio prvi filmić. Tad se i slon unvervozio.

 

PRIJAVI SE.

„Ovo bi mogao da bude najvažniji trenutak u tvom životu, nemoj da ga uprskaš“, rekla je kad je zaskočila izbečenog
naočarka za kompjuterom. „Došla sam na seks.“

I ispunila pretnju.

Upala je srećniku kroz prozor, niotkuda, sa maskom žar-ptice preko lica, brižna i nenasilna, savršena zavodnica.

Rezolucija nije savršena, ali radi posao. Kako je snimljeno? Gde je snimljeno? Govori engleski bez odgonetljivog akcenta. Gikovi širom planete u ekstatičnom šoku. Slučaj se, jupi, zakomplikovao.

Kroz moje krezube roletne, umesto neona, sa tuđih prozora i terasa dopire svetlost TFT-a, LCD-a, LED-a; plavičasto svetlo trepće u sumnjivo identičnom ritmu. Znam mušteriju od koje sam dobio zadatak. I još jednu. Ne škripe kolena samo meni, već čitavom svetu. Svi žele da im zavodnica, da prostite, padne u krilo, bez imalo truda, kao i sve ostalo.

 

PRIJAVI SE.

Rejon jednog detektiva značajno se proširio od začetaka profesije.

Za samo šest dana, dokumentovani slučajni seks ponovio se u Bratislavi, Buenos Ajresu, Bangkoku. Izgovarala je slavnu uvodnu
rečenicu na svim jezicima. Ovo bio mogao da bude najvažniji trenutak u tvom životu. I bange-bange, samo sa osećanjima.

Filmići sa serijskom kopulatorkom u glavnoj ulozi postavljani su na Jutjub, Fejsbuk, Tviter. Ko je prihvatao filmove, taj ih je imao, a prihvatao ih je svako. Zajebala je sve ukradene privatne video snimke javnih ličnosti zajedno.

Ona nema kopirajt, ona je open sors.

Znači li to da je u stvarnom životu sušta suprotnost svojoj net-personi: verna ženica, ružno pače poput mene, muškarac? Ili je podjednako promiskuitetna, ako ne i više. Sâma mogućnost raspaljuje maštu.

Blogeri su je proždirali. Jedni su je obožavali, drugi su je… obožavali. Ima li onih koji su je se gnušali?

Sajber-moralisti? Gugl: nula rezultata.

 

PRIJAVI SE.

Pravim propuste, zeza me disk. Trebalo mi je vremena da shvatim kako se korisnici koje je posetila više ne vraćaju onlajn. Kako joj polazi za rukom?

Spoznao sam šta je, čak i ako drugi nisu. Nekakav Fantom slobode, Gugl: film Luisa Bunjuela, pelcovana Ćićolinom, Gugl: porno diva mađarskog porekla, poslanik u italijanskom parlamentu; Anđeo uništenja, Gugl: još jedan Bunjuel, uzvraća udarac
digitalnoj imperiji. Net-teroristkinja koja se za stvar bori u stvarnom svetu, makar i vulvom. (Koristi šta imaš.) Slavi život u pokretu, život uopšte. Nešto čega nemam mnogo, ali nikad ga i nemaš previše.

Radi svoju vrstu mobinga i viralnog marketinga, efikasnije od bilo kog smešnog, refleksnog apela pobornika zdravog života da se u proleće izađe na svež vazduh. Proluftira glava. Religiju zdravog života ona shvata bukvalno. Uči muškarce pameti jebanjem. U zdrav mozak, i ovako.

 

PRIJAVI SE.

Na svaki ćorsokak isplivava po jedan pravi trag. Bloger koji tvrdi da je poznaje, na primer, ispada lažnjak. Ali, iznenadili biste se šta se sve sazna na osnovu jednog prepoznatljivog mladeža na karakterističnom mestu. Radim danonoćno, dišem joj za vratom. Jurim je saobraćajnicama informacija i uvek mi izmiče za ovoliko. Kada pomislim da je imam, nikne na drugom kraju sveta.

Skoro kao da… Ma, ne. Bilo bi previše.

Da sve bude zanimljivije, sada neko prati mene. Moj procesor stenje i prečesto pada. Dok mi prsti užurbano rade, po tipkama ostavljam fleke od čokolade. Moram da brišem tragove za sobom, i u stvarnom i u sajber-svetu. Menjam font, server, mesta virtuelnih izlazaka, ali bojim se da je kasno. Neko me je već pronašao.

Buljim u sat kao trinaesto prase i čekam. Hvala personalnom kompjuteru što je poštedeo digitalne časovnike izumiranja.

 

PRIJAVI SE.

U sobu mi uskače kroz prozor, spustivši se konopcem, čista desetka škole Kanter strajk. Gugl? Nema potrebe.

Maska žar-ptice, crni jednodelni kostim. Egzibicionistički spušta patent zatvarač, nabrzaka me flešira; pokazuje mi svoje dve vizit-karte, kriptovani potpis. Klimam glavom u znak da je prošla identifikaciju. Zakopčava se nazad do grla. Prilazi mi opasno blizu, posežem za njenom maskom; ne opire se. Oči joj se izazivački smeškaju.

Zastajem u pola pokreta. Odustajem.

Volim kad kviz traje što duže, šta ću.

Namiguje mi. I polazi da joj dupe vidi puta.

To je sve? kukam u sebi, ostavši sâm.

To je sve?

 

PRIJAVI SE.

Nije. Za njom upada džepni anti-teroristički odred, oklopljen i naoružan do zuba. Haj haj haj. Tutnjaju kroz stan i, ne pronašavši teroristkinju, izlaze unazad. Jah jah jah. Potragu nastavljaju na nekom drugom mestu. Mogao sam da se prikačim na ulični CCTV i pratim šta se dalje dešava, ali nisam.

Jedan jurišnik zaostaje.

Moj gabarit ne staje u crni odraz njegovog vizira. Samo po pokretima glave odgonetam gde gleda. U mene. Moju mašinu. Monitor.

Obara cev mašinke.

„Nastavi sa surfanjem!“ kaže vojnički, s odobravanjem, pre nego što i sâm nestaje. Salutiram mu.

Zar po originalnom kalupu net-policajci ne treba da mrze net-privatne detektive? Ovaj je presrećan što sam zabio nos u ekran i svojevoljno prepustio stvaran svet njemu i njegovima. Kako i ne bi bio.

Pošto je soba odglumila železničku stanicu, odjednom postaje pretesna. Treba mi još prostora u sajberspejsu, ćoškovi su prazni, stvarnost se ne preliva dovoljno brzo u Virtualiju. Napolju, pred drugim zamađijanim licima, plavičasta svetlost treperi u gotovo identičnom ritmu, sve je jedna ista frekvencija koja preti da se pretvori u ravnu liniju smrti. Samo ćemo se ugasiti i stati.

Ima li života posle nestanka struje?

Iz fotelje, kroz otvor na roletni, ne vidim nikog na ulici, ni misterioznu aktivistkinju u begu, ni oklopljene policajce koji je jure. Doduše, protok rupice nije dovoljno velik, ali nijedan protok nikada i nije.

DD je ostavila nešto za sobom.

Na podu pronalazim posetnicu izgaženu policijskim cokulama, pravu, od papira, prevaziđenog materijala koji više nikom ne treba. Upinjem se da je privučem nogom.

Reklama prodavačice cveća sa ugla. Floralni marketing.

Hvata me panika, priznajem. Za nekog ko od kapiranja živi, kapiram zabrinjavajuće sporo. Ponovo trokira disk, onaj u kućištu moje glavudže.

Jesu li sise koje mi je DD ponudila na overu bile zaista one prve, prave, nedostižne? Sada kada sam znao na šta da obratim pažnju, već letimična inspekcija najnovijih snimaka telesnog bandita u akciji širom sveta pokazuje nezanemarljivo veliki procenat fizičkog nepoklapanja. Ima žar-ptica svih boja, veličina i seksualnih tehnika.

Znao sam da mi je odnekud poznato to namigujuće oko.

DD je postala vojska. Tantrički klub. Svi smo mi DD.

I seks joj očigledno nije jedino oružje.

Uzdišem. Vreme je da breg pođe Muhamedu, ugrabi sopstveni Jutjub momenat. Osećam snažan input da izvedem svoje svevideće oko u šetnju, okačim malo Gugl o klin. Možda kupim ružu i poklonim je prodavačici, makar ona bila jedina na čitavom umornom svetu za koju taj čin ne predstavlja ništa posebno. Možda osvojim poen na šarm.

Uzdišem. Hvatam se za naslon fotelje. Škripim kolenom.

Interakivnost je, na kraju krajeva, moj posao.

ODJAVI SE.