Rubrika „Pop Lit“, Huper #441, avgust 2008.
Čitanje knjiga na plaži zahteva poseban ugođaj. Cilj je, pre svega, aktivni odmor, a uživanje nema alternativu. Zbog toga se suočavamo sa večitom dilemom: koje knjige poneti na put i koliko? Šta ako nam se, kad se nađemo pod suncem, opijeni mirisom borova i uspavani saundtrekom penušanja talasa, više ne čita ono što smo odabrali u sumornim civilnim uslovima? Postoji jedan autor čiji je kompletni opus sam za sebe najbolja lista raznovrsne morske lektire. Ovaj švajcarski nož među piscima zove se Dan Simons.
Simons piše naučnu fantastiku, zar ne?
Najpoznatiji je po nagradama ovenčanoj dvotomnoj „sagi o Hiperionu“ – Hiperion (1989) i Pad Hiperiona (1990) – zaraznoj priči epskih razmera smeštenoj u dvadeset i deveti vek, gde grupica naizgled nasumično odabranih hodočasnika pokušava da spreči međugalaktički rat koji preti da dovede čovečanstvo do ruba uništenja. Tokom putovanja na naslovnu planetu, ključnu za njihovu unapred na propast osuđenu misiju, junaci razmenjuju životne priče od kojih je svaka zasebni žanr (propovednikova, vojnikova, pesnikova, učenjakova, detektivkina, konzulova…) Ispovesti povezuje misteriozni Šrajk, istovremeno božanstvo i mašina za ubijanje, sposoban i da manipuliše vremenom, koji iza sebe ima pozamašno versko sledbeništvo. Posle Hiperiona, u SF-u više ništa nije bilo isto: Simons je pokazao da je još moguće napisati haj-tek priču koja je inteligentna, provokativna, ali i komercijalna. Uprkos neopipljivo dalekoj budućnosti, njen svaki aspekt, od tehnološkog do društvenog – od veštačke inteligencije do kloniranja – zamišljen je uverljivo i zastrašujuće.
On, dakle, piše i horor.
I to izvrstan. Samo naizgled nalik slavnom romanu Stivena Kinga To (1986), Simonsov Leto noći (1991) odigrava se šezdesetih godina prošlog veka u gradiću na američkom Srednjem zapadu gde se drevnom zlu suprotstavlja buljuk školaraca pametnih k’o pčelica Maja (dobro je došao sav taj minuli rad kao pedagog za naprednu decu). U nešto tradicionalnijem Deca noći (1992), vampirizam u post-Čaušeskuovoj Rumuniji je bolest koja može da posluži kao lek za jednu drugu, mnogo opasniju pošast poznatiju kao AIDS (dobro je došla poseta zemlji neposredno posle pada ovog modernog Drakule). Za proslavljeni prvenac, prelepo napisanu Pesmu boginje Kali (1985) bila su mu dovoljna i čitava dva dana provedena u Kalkuti da razvije teoriju o suštinski „zlom mestu“ i njegovom pogubnom uticaju na ljudsku dušu.
Gde se tu onda uklapaju krimići?
Pored čitalaca, Simons voli da zabavi i sebe. Inspirisana amoralnim Parkerom, junakom serije grubih krimića iz pera pseudonimnog Ričarda Starka, Simonsova kreacija, bivši robijaš i privatno njuškalo Džo Kurc, u namerno petparačkoj trilogiji „Hard“ (Hardcase, Hard Freeze, Hard as Nails), tvrdo se preganja sa staromodnim mafijašima, bratstvom Arijevaca, serijskim ubicama i, naravno, prevrtljivim lepoticama. Tu je i ozbiljniji i inovativniji Darvinova oštrica (2000), u kojem se naslovni istražitelj bavi rasvetljivanjem bizarnih saobraćajnih nesreća (postojeće zanimanje!), a, prema tvrdnji autora, sve nezgode opisane u knjizi autentične su i preuzete iz bogatog radnog staža njegovog rođenog brata.
Zar Simons nema roman u koji je strpao sve pomenute žanrove?
I mnogo više. Strvinarska uteha (1989), superspektakl od hiljadu strana, govori o troje običnih i ranjivih smrtnika u ratu protiv „vampira uma“, posebne vrste grabljivaca koji se hrane tuđim ekstremnim osećanjima, naročito kada telepatskim putem primoraju nesvesne žrtve da čine groteskna dela protiv svoje volje. Ispostavlja se da vampira uma nije tako malo, pogotovo među estradnim zvezdama, političarima i klerom, a koncentracioni logori iz Drugog svetskog rata služili su im kao omiljena igrališta. Strvinarska uteha je na smenu akciona drama i spekulativni hororfest, oštra satira na našu masovnu povodljivost za kultom ličnosti i mračni uvid u prirodu harizme („apsolutna moć kvari apsolutno“). Nagovešteno je da je jeziva antagonistkinja odgovorna za to što je izvesni Mark Dejvid Čepmen jedne decembarske večeri 1980. godine naprasno odlučio da pođe u Central Park sa punim pištoljem u džepu, pravo u susret izvesnom Džonu Lenonu.
U tim njegovim prijemčivim bestselerima voli da se gađa učenim citatima.
To mu je praktično zaštitni znak. Struktura pripovesti unutar pripovesti u Hiperionu zasnovana je na Čoserovim Kenterberijskim pričama, a čitava saga je privržena posveta neprežaljenom engleskom romantičaru, Džonu Kitsu. Roman o usudu jednog telepate, Šuplji čovek (1992) – nema veze sa istoimenom celuloidnom travestijom Pol Verhovena – inspirisan je delom T.S. Eliota. Ilion (2003) i Olimp (2005) predstavljaju naučnofantastični rimejk Homerovih epova, ali i disertacije na temu Šekspira i Marsela Prusta. Eh, nije džabe Simons diplomirao i predavao književnost.
Dobro, i šta taj onda nije pisao?
Možda samo čiste ljubavne priče, mada romanima ne manjka romansi. Svako njegovo delo odlikuje skladna mešavina hiperrealizma, pitkosti i vizuelne upečatljivosti, a jedan je od retkih koji servira ono dubokoumno u lako svarljivom obliku. Iako je glavni junak njegovog ranog dela Faze gravitacije (1989) astronaut, nije u pitanju SF, već, kao i u slučaju novelâ „Ležaj entropije u ponoć“ i „Veliki ljubavnik“ – „mejnstrim“ književnost, tako da je i to pokriveno. Dotični roman govori o krizi identiteta i ponovnom pronalaženju smisla života na običnoj, staroj majčici Zemlji – kuda dalje nakon što ste dosegli zvezde i hodali po mesecu?
Kako mu polazi za rukom?
Još je svojevremeno guru Harlan Elison u ulozi Simonsovog mentora objasnio mladom piscu kada je ovaj, još neobjavljen i obeshrabren upornim odbijanjem urednika, odlučio da batali stvar – život vrhunskog pripovedača nije lak. Simonsa pokreće potreba da se ne ponavlja, jer ako njemu nije dosadno, neće biti ni čitaocu. Nažalost, ni posle proboja nije uspeo da brendira ime kao neki drugi svaštari, već se, u zavisnosti od teme koju obrađuje, šeta od izdavača do izdavača, sa jednog knjižarskog rafa na drugi. Posle decenije i po nomadskog potucanja, prelazak u novi milenijum obeležio je nužni pad kreativne energije.
Ali, došao je k sebi?
U velikom stilu. U januaru 2007. objavio je još jednu knjižurinu i u njoj nadmašio sebe: proza je ovde poezija, više i samouverenije nego i u Pesmi boginje Kali. Teror (2007) je istorijski roman koji pokušava da odgovori na pitanje šta se dogodilo sa dve krstarice Britanske kraljevske mornarice koje su se u devetneastom veku, pod komandom proslavljenog moreplovca ser Džona Frenklina, uputile u istraživačku misiju na Severni pol, gde im se gubi svaki trag. Ako ste pomislli da je naslov knjige banalan, on samo nosi stvarno ime jednog od brodova – ima li savršenijeg prizivanja baksuza pred neko putovanje? Ova bolno surova priča o borbi čoveka sa prirodom, nemogućnosti komunikacije između različitih kultura i nepokolebljivosti tela i duha, proglašena je na sijaset prestižnih mesta jednom od najzapaženijih knjiga 2007. godine. Jesam li pomenuo da Terorom haraju još i čudovišta, onostrana i ljudska?
Mešajući fakte i fikciju, Simons je i pre radio besprekorno potkovane rekonstrukcije „tajnih“ istorija, onih što su navodno promakle današnjim hroničarima, samo sa literarnim gigantima u centralnoj ulozi: Ernest Hemingvej u akcionom špijuncu Fabrika lopuža (1999) na Kubi 1942. godine regrutuje živopisnu grupu likova za kontraobaveštajni rat protiv nacista; mladi Mark Tven je upleten u magijske rituale na Havajima u horor-komediji Vatre raja (1994); a u februaru 2009. godine, zajedničku avanturu doživeće Čarls Dikens i pionir krimića Vilki Kolins u romanu Drud.
Dovoljno da Dan Simons jednog dana zasluži ulogu fiktivnog heroja u nečijoj tuđoj knjizi.