Rubrika „Pop Lit“, Huper #436, mart 2008. 

Kormak Makarti ne može da se posmatra isključivo u kontekstu popularnog štiva koje priziva naslov ove rubrike, jer ga još za života veličaju kritičarski namćori kao što je Harold Blum (baš ne voli „popularne“ pisce), svrstavajući ga u generacijsku tešku artiljeriju kao što je Don Delilo, Tomas Pinčon i Fillip Rot. Čak i u tako finom društvu, on je kategorija za sebe. Uticajnijeg i čitanijeg od školske lektire, njegove poštovaoce čine upravo pisci kakve Blum rado uzima na zub, od Džona Ferisa do scenarista Izgubljenih, dok ga filmuju Bili Bob Tornton i braća Koen.

Ali, mnogo pre nego što je spremio Pulicera na policu i zakačio Oprinu čitalačku značku za rever, Kormak Makarti je osvojio armiju opsesivnih ljubitelja, sledbenika i istoričara romanom Krvavi meridijan (1985). U njemu je jezik razuzdan poput grupe nemilosrdnih plaćenika koja teroriše granicu Teksasa i Meksika, pretvorivši igru kauboja i Indijanaca u klanicu kao stvorenu za Džona Milijusa (iako ćemo verovatno morati da se zadovoljimo Ridlijem Skotom). Ista knjiga je pomogla pevaču Marku Laneganu – frontmenu ex-Screaming Trees i pridruženom članu Queens of the Stone Age – da izleči disleksiju.

Pisac koji istovremeno uspeva da osvoji akademike dignutog nosa i konzumente željne animalne zabave zasluženo izaziva strahopoštovanje.

Zainteresovan isključivo za pitanja života i smrti, Kormak svojim pričama daje mitsku, praiskonsku dimenziju. Sablasna prerija i izolovani rančevi savršena su pozornica za takvu vrstu dubinskog preispitivanja, ali ne dajte se prevariti: daleko smo od utabanih staza klasičnih vesternjaka jednog Zejna Greja. Kako samo muškarci pate u Kormakovom sedlu: oni su jeziva stvorenja iz bajke, vođeni primalnim nagonima, usamljeni u svom brutalnom doživljaju sveta.

Tu viziju značajno potpomažu patentirani zaštitni znaci: biblijsko lepljenje rečenice na rečenicu veznicima i dezorijentišući dijalozi bez navodnika. Autentična južnjačka dikcija likova pre podseća na poeziju nego na prozu. Kod Kormaka, „manje je uvek više“, bar kada su emocije u pitanju.

Mučnog nismo pošteđeni ni kada je, za svoje standarde, pisac romantično raspoložen. Njegove ljubavne priče podjednako su osuđene na propast, bilo da je prepreka incest (Outer Dark, 1968) ili klasno-rasne razlike (All the Pretty Horses, 1992). Čak i donekle pitomija južnjačka gotika poznatija kao „trilogija granice“ – pored Horses, još i The Crossing (1994) i Cities of the Plain (1998) – netremice beleži žeđ za krvlju i potrebu za iskupljenjem.

Uz takve prioritete, nužno ćemo sresti neke šarmantne njuške. Kormakov opus dao je trajni doprinos galeriji najgnusnijih fiktivnih zlikovaca svih vremena. Teško je nadmašiti Antona Čigura iz najčistije trileroznog Nema zemlje za starce (2005): u demonskom teks-meks puškaranju smeštenom u osamdesete prošlog veka, nasilje je gotovo nadrealno. Ako sâm roman ponekad deluje kao da je sveden na filmski scenario, to je zato što je prvobitno i bio. A ako ponekad ne zvuči samo kao da je rađen za braću Koen – koji su po njemu snimili zapažen film – već kao da su ga oni sami i pisali, to je zato što se autorski senzibiliteti ponekad poklope u retku zverku po imenu verna adaptacija.

Naravno, autor Kormakovog kalibra mora i sâm da bude pustinjak. U poslednjoj deceniji, dao je svega dva intervjua, a svoje prvo televizijsko pojavljivanje zabeležio tek 2007. godine. Nije išao Opri Vinfri na noge, već je ona bila njegov gost u Novom Meksiku. Povod je bio poslednji roman, Put (2006).

Postapokaliptična vizija je prepoznatljiv naučnofantastični motiv. Mnogi su ne-SF pisci, zavedeni primamljivošću razrađenog mehanizma koji nudi besplatne metafore o otuđenju savremenog sveta, počinili početničku grešku. Kad ne poznajete tradiciju, izanđala fora zna da izgleda genijalno i originalno. Kormak ne samo da nije pao na tom ispitu, već je u kanon upisao možda do sada najmračniju verziju. Autentični vestern danas je još izgleda moguć samo ako nemilosrdno resetujete civilizaciju.

Posle nedefinisane katastrofe, koja može ali ne mora da bude nuklearni rat, neimenovani otac i sin pokušavaju da se izbore s oskudnošću života posle života. Od gladi, ljudoždera i paravojnih formacija brane se stalnim pokretom. Kako samo ime kaže, ovo je ultimativna on-the-road priča jer osim „puta“ ništa drugo nije ni preostalo.

Lakonski razgovori u kojima otac upoznaje sina sa bivšim svetom preko crnih aforizama („čovek zaboravlja ono što želi da zapamti, pamti ono što želi da zaboravi“) redovno se završavaju prostom mantrom: U redu. Ona im dođe kao melem na dušu i pomaže da istraju.

Dobivši priliku da stavi konačnu tačku na svoje preokupacije, Kormak je ogolio nekadašnji barokni stil u hipnotički pripovedni ritam čiji minimalizam dočarava gotovo neizdrživu patnju. Uprkos tome što pesimizam Puta izgleda kao kraj puta, ako obratite pažnju, naći ćete stidljive tračke nade za sve nas (sedamdesetčetvorogodišnji pisac je tako nedavno potpisao ugovor za dva nova dela). Prema sopstvenom retkom priznanju, sâm roman je inspirisao sin kog je dobio u poznim godinama života.

I na kraju, svi najbolji kauboji imaju meko srce, samo ga vešto kriju. Na dugom putovanju od krvavih vesterna do postapokaliptičnog košmara, kod Kormaka Makartija opstaje samo ljubav.

Mora da bude dovoljno, kaže on. U redu?

U redu, kažem ja.